POSTPORODJAJNA DEPRESIJA
Jedna od deset žena ima simptome postporođajne depresije. Bez
pravilnog tretmana većina ne uspeva da se stabilizuje u narednih 365
dana. Svaka od njih ima velike šanse da u narednih pet godina utone u
teži oblik depresije. I pored ovih činjenica i mogućih ozbiljnih
posledica, još dominira predrasuda da je postporođajna depresija produkt
modernog doba, još jedna od izmišljenih dijagnoza.
Odzvanjaju glasovi kako su današnje žene preosetljive i krhke, dok su
nekada majke ovu ulogu stoički podnosile. A zapravo, majčinstvo je
oduvek bilo težak zadatak, samo su žene, usled nerazvijenosti
profesionalnih vidova pomoći, bile prinuđene da se same bore sa svim
napetostima koje ovo stanje izaziva. Štaviše, sa sticanjem rodne
ravnopravnosti, one su znatno proširile arsenal svojih uloga, pa je
majčinska postala samo jedna u nizu, i samim tim teža.
Postporođajna depresija je stanje koje pogađa porodilju u prvih nekoliko nedelja po dolasku novorođenčeta na svet i predstavlja kombinaciju disbalansa hormona i stresa. Smatra se da je okidač porođaj, jer zahteva veliku adaptaciju i temeljnu reorganizaciju u životu čitave porodice. Po simptomima podseća na klasičan oblik depresije, ali ima svoje specifičnosti.
- Mogu se pratiti tri osnovna oblika ovog stanja. Pasivna forma donosi povlačenje u sebe, ravnodušnost, odsutnost, inertnost i zanemarivanje osnovnih detetovih potreba. Intruzivna uključuje bezosećajan stav i grubost, majka sa bebom postupa kao da je lutka, baca je prilikom presvlačenja, često viče. U preosetljivoj formi je konstantno uznemirena, plačljiva, ne spava, ne brine za svoje potrebe i ima izraženu bojazan da će se detetu nešto loše desiti.
Prvi korak u lečenju je, zbog osude sredine i ličnog doživljaja slabosti ako se zatraži pomoć, najteži. Zato najčešće prođu meseci dok porodilja ne shvati da dalje zaista ne može sama. Ali, kada se osmeli da se obrati stručnom licu, kreće da doživljava sebe kao jaku osobu koja je rešena da se bori, a ne pasivno prihvata da joj stvari izmiču kontroli. To donosi olakšanje i pokreće optimizam. Situacija je mnogo lagodnija ako se u psihoterapijski proces uključi i partner, jer činjenica da na ovom putu ima podršku deluje blagotvorno.
Kada je reč o načinu lečenja, pošto je u pitanju kombinacija hormonskog i psihološkog poremećaja, obično se paralelno primenjuje medikamentozna terapija u vidu antidepresiva i psihoterapija, što ženu čini snažnijom i veštijom u prevazilaženju stresa.
Istraživanja pokazuju da ako se bolest ne tretira, može da preraste u kliničku depresiju, kao i da naruši odnos sa decom i suprugom. Jedna od posledica je i nesigurno vezivanje deteta za majku, jer ono takođe prolazi kroz depresivna raspoloženja ili je razdražljivo, besciljno se ponaša, ima isprekidan san, povećan nivo norepinefrina, hormona koji se aktivira prilikom stresa. U kasnijem uzrastu može da ima smetnje u govoru i probleme u učenju. Odnos sa majkom je osiromašen ili negativno obojen, a u svemu tome trpe i očevi, koji moraju da prave korenite promene u svom stilu življenja, da bi se prilagodili potrebama iscrpljene žene i zapostavljenog deteta. Podaci pokazuju da su oni konstantno zabrinuti za zdravlje supruga, frustrirani zbog nesposobnosti da im pomognu i u strepnji od neizvesne budućnosti. Iako je podrška porodice i prijatelja dragocena, baš ona često izostane.
- To se dešava kao posledica predrasude da majka mora da se snađe u ovoj ulozi. Žene mogu da naiđu na nerazumevanje, osudu i negiranje značaja svojih problema, što ih koči da potraže pomoć. Neretko je njihovo emotivno stanje praćeno stidom i krivicom, nužno je raditi na edukaciji porodice i prijatelja, kako bi mogli da prepoznaju i razumeju ove simptome, pomognu ženi u raspodeli poslova, omoguće joj da uživa u svojim ranijim ulogama, ohrabre je da se obrati stručnoj osobi za pomoć.
Činjenica je da se život majke nepovratno menja i njena uloga više nikada neće biti ista. Jer, i kada se postporođajna depresija završi, ona ostaje biće koje najviše brine za dete. S druge strane, osećaj ispunjenosti i zadovoljstvo koje beba pruža, uspeva da nadomesti mnoge stvari kojih će se žena možda u budućnosti odreći.
Postporođajna depresija je stanje koje pogađa porodilju u prvih nekoliko nedelja po dolasku novorođenčeta na svet i predstavlja kombinaciju disbalansa hormona i stresa. Smatra se da je okidač porođaj, jer zahteva veliku adaptaciju i temeljnu reorganizaciju u životu čitave porodice. Po simptomima podseća na klasičan oblik depresije, ali ima svoje specifičnosti.
- Mogu se pratiti tri osnovna oblika ovog stanja. Pasivna forma donosi povlačenje u sebe, ravnodušnost, odsutnost, inertnost i zanemarivanje osnovnih detetovih potreba. Intruzivna uključuje bezosećajan stav i grubost, majka sa bebom postupa kao da je lutka, baca je prilikom presvlačenja, često viče. U preosetljivoj formi je konstantno uznemirena, plačljiva, ne spava, ne brine za svoje potrebe i ima izraženu bojazan da će se detetu nešto loše desiti.
Prvi korak u lečenju je, zbog osude sredine i ličnog doživljaja slabosti ako se zatraži pomoć, najteži. Zato najčešće prođu meseci dok porodilja ne shvati da dalje zaista ne može sama. Ali, kada se osmeli da se obrati stručnom licu, kreće da doživljava sebe kao jaku osobu koja je rešena da se bori, a ne pasivno prihvata da joj stvari izmiču kontroli. To donosi olakšanje i pokreće optimizam. Situacija je mnogo lagodnija ako se u psihoterapijski proces uključi i partner, jer činjenica da na ovom putu ima podršku deluje blagotvorno.
Kada je reč o načinu lečenja, pošto je u pitanju kombinacija hormonskog i psihološkog poremećaja, obično se paralelno primenjuje medikamentozna terapija u vidu antidepresiva i psihoterapija, što ženu čini snažnijom i veštijom u prevazilaženju stresa.
Istraživanja pokazuju da ako se bolest ne tretira, može da preraste u kliničku depresiju, kao i da naruši odnos sa decom i suprugom. Jedna od posledica je i nesigurno vezivanje deteta za majku, jer ono takođe prolazi kroz depresivna raspoloženja ili je razdražljivo, besciljno se ponaša, ima isprekidan san, povećan nivo norepinefrina, hormona koji se aktivira prilikom stresa. U kasnijem uzrastu može da ima smetnje u govoru i probleme u učenju. Odnos sa majkom je osiromašen ili negativno obojen, a u svemu tome trpe i očevi, koji moraju da prave korenite promene u svom stilu življenja, da bi se prilagodili potrebama iscrpljene žene i zapostavljenog deteta. Podaci pokazuju da su oni konstantno zabrinuti za zdravlje supruga, frustrirani zbog nesposobnosti da im pomognu i u strepnji od neizvesne budućnosti. Iako je podrška porodice i prijatelja dragocena, baš ona često izostane.
- To se dešava kao posledica predrasude da majka mora da se snađe u ovoj ulozi. Žene mogu da naiđu na nerazumevanje, osudu i negiranje značaja svojih problema, što ih koči da potraže pomoć. Neretko je njihovo emotivno stanje praćeno stidom i krivicom, nužno je raditi na edukaciji porodice i prijatelja, kako bi mogli da prepoznaju i razumeju ove simptome, pomognu ženi u raspodeli poslova, omoguće joj da uživa u svojim ranijim ulogama, ohrabre je da se obrati stručnoj osobi za pomoć.
Činjenica je da se život majke nepovratno menja i njena uloga više nikada neće biti ista. Jer, i kada se postporođajna depresija završi, ona ostaje biće koje najviše brine za dete. S druge strane, osećaj ispunjenosti i zadovoljstvo koje beba pruža, uspeva da nadomesti mnoge stvari kojih će se žena možda u budućnosti odreći.
Коментари
Постави коментар